Priča o partizanki Ljubici Purić (5): Sestra je ćutala i plakala
"Jutros pred zoru - zapisao je Mirko Ćuković 22. novembra 1941. godine u svojoj dnevničkoj knjizi "Putovanje u slobodu" - naši su opkolili školu u Akmačićima i pozvali četnike na predaju, ali su oni otvorili vatru iz škole. Posle kraće borbe četnici su se predali. Razoružano je oko 70 četnika. Oko 30 ih je odmah pušteno kućama, a 40 sprovedeno u Radoinju. U Radoinji je puštena kućama većina njih, od kojih su sedmorica stupila u Sjeničku partizansku četu".
Ćuković potom nabraja ko od zarobljenih nije pušten: Vlajko Ćurčić, zlatarski vojvoda, inženjer Ljubomir Ranitović, pripadnik bivše Zemljoradničke stranke, Milosav Ranitović, bivši žandarmerijski narednik, oba iz Sjenice, Simo Despotović i Ćuk (ime mu ne spominje, prim. B. S), oba iz Prijepolja, Vasilije Purić, student prava iz Nove Varoši, bogoslov Vrbicki (takođe mu ne navodi ime, prim. B. S) iz Zlatarskog sreza, bogoslov Drago Kašerić iz Brezana i Sveto Jakovljević iz Aljinovića... "Rešeno je da se obrazuje sud - piše dalje Ćuković - koji će suditi ovim četničkim vođama i njihovim predstavnicima. Pre suđenja, sud je odlučio da pušti i Sveta Jakovljevića. Suđenje je otpočelo danas popodne".
"Juče posle podne i noćas celu noć - zapisao je Mirko Ćuković sutradan, 23. novembra 1941. godine, - trajalo je suđenje grupi četnika. Na suđenju je utvrđeno da je Vrhovna komanda Draže Mihailovića naredila četnicima u Sandžaku da napadaju partizane u Novovaroškom, Mileševskom i Pribojskom srezu i da onemoguće svaku aktivnost komunista na tom području. Na savetovanju u Aljinovićima odlučeno je da se formira zajednička komanda četnika u Sandžaku, na desnoj strani Lima, pod nazivom Stari Ras, a pod komandom Vlajka Ćurčića, zlatarskog vojvode, zatim novoformirana komanda da stupi u vezu sa Italijanima i zatraži od njih oružje i municiju za borbu protiv partizana.
Sud je osudio petoricu četničkih vođa, a ostale je oslobodio, vodeći računa o njihovoj izjavi da su bili prevareni. Ovim je razbijena grupacija četnika u našem kraju u poslednjem momentu, jer ona je računala da postane gospodar dela Sandžaka od Novog Pazara do Priboja sa desne strane reke Lima. O ovoj likvidaciji poslat je izveštaj Vrhovnom štabu u Užice - završava svoj zapis Ćuković.
- Toga dana kada je u Radoinji izvršena kazna nad ozloglašenim četničkim vojvodom Vlajkom Ćurkom i njegovom grupom, u kojoj se nalazio i brat Ljubice Purić, Vasilije, slučajno sam se našao u tom selu kaže Zlatarac dr Mihailo Stevović, ambasador u penziji. - Bilo je veče. Čekao sam da Mirko Ćuković napiše pismo koje je trebalo da odnesem u Novu Varoš. Rekao sam Mirku da ću, dok čekam da on napiše pismo, otići kod Ljubice da joj izrazim saučešće za bratom, što je on bez dvoumljenja odobrio.
Prišao sam Ljubici, izjavio joj saučešće i seo pored nje. Ona je plakala i tiho jecala za bratom. Koliko se sećam, radi utehe sam joj rekao: šta možemo, Ljubice, za sve je kriv nesrećni rat, koji će nam sigurno doneti i mnoge druge, slične nesreće. Ona je ćutala i plakala...
Ovo je cela i jedina istina i samo je neko pomućenog razuma mogao da izmisli i izjavi da je Ljubica "iščupala bratu srce i zaigrala kolo", a još je veće čudo da postoje oni koji to prepričavaju kao istinu - kaže ozlojeđeno Stevović.
Sutra - Priča o partizanki Ljubici Purić (6): Skuvala pastorka u bakraču
Pročitajte još:
* Priča o partizanki Ljubici Purić (1): Laži ravne Gebelsovim
* Priča o partizanki Ljubici Purić (2): Iščupala mu srce i zaigrala
* Priča o partizanki Ljubici Purić (3): Osveta "Pljevaljskog vesnika"
