Može da vas krsti pekar, lekar, vodeničar...

Krštenje je zapravo obred kojim čovek postaje član Crkve i samo kad izvrši ovu “svetu tajnu” ima pravo i na ostale kao što su: brak, pričešće, miropomozanje, sveštenstvo, navodi ''Telegraf''.

Za sam čin krštenja u redovnim uslovima potrebno su izvod iz matične knjige rođenih, belo platno, sveća, kum i osnovno poznavanje hrišćanske vere. Obred vrši sveštenik ili episkop u crkvi ili na nekom drugom mestu, potapanjem u vodu onoga koji želi da se krsti ili kropljenjem vodicom.

Međutim, postoje specifične situacije u kojima se odstupa od ovih pravila. Tada na scenu stupa tzv. krštenje u nuždi. U slučaju rata, često se dešavalo da ratnik umire i ima želju da se krsti, a sveštenika nema u blizini. Tada bilo ko od vojnika može na samrti da krsti vojnika uz sledeću formulaciju: “Krštava se sluga Božiji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin i Svetoga Duha Amin, sada i uvek i kroz sve vekove. Amin!”

Takođe, postoje tragične situacije u kojima dete umire neposredno posle rođenja, a roditelji imaju želju da dete bude kršteno i sahranjeno po pravoslavnim običajima. U takvim situacijama presudni su sekundi i sveštenik ne može stići da izvrši krštenje.

Na scenu tada stupa lekar ili bilo ko od prisutnih ko je kršten i izgovara pomenutu formulaciju. Međutim, šta ako dete, pak, ostane živo? Onda sveštenik vrši obred krštenja i govori sve ostale molitve i vrši oblivanje vodom, ali izostavlja formulaciju koju je lekar ili neko drugi već izgovorio nad detetom, navodi taj portal.

Takođe, u vremenu kada nisu postojali automobili, sveštenicima je bilo daleko da stižu do zabačenih krajeva i sela dok je neko na samrti, pa su obred krštenja vršili prisutni u tom trenutku. Oni bi svešteniku garantovali da su pravilno izgovorili formulaciju krštenja i posle toga može da se izvrši redovan obred sahrane.

Pravilo krštenja u nuždi regulisano je Crkvenim pravom i na snazi se nalazi i danas.