Priča o Jovanki Broz (3): Tajni memoari

Kako joj je bilo samoj u zapuštenoj kućerini od 650 kvadrata znali su samo ona i nekoliko članova njene porodice: Jovanka Broz

KROJAČI SUDBINA
Ali, da Jovanka Broz nije bolesna i prikovana za bolesničku postelju uverili smo se i sami. Na gornjem spratu vile, "kućerine" na Dedinju, jasno se vide razmaknute zavese na prozorima, a naveče upaljeno svetlo koje odaje njeno prisustvo. Gleda televiziju, čita, ponešto i zapisuje. Kako joj je, kako se oseća u praznoj, zapuštenoj kućerini od 650 kvadrata znaju samo njena duša i preostali članovi porodice kojih je malo. Jovankina komšinica iz kuće pored njene tvrdi da "gospođu Broz ne viđa baš često jer gotovo da i ne izlazi". Zdrava je i bolesna. Koliko zdrava i koliko bolesna može da bude žena zašla u devetu deceniju života?

Poklon na analizi

Ivo Eterović o Jovanki Broz priča sa mnogo poštovanja, rado i lako. Prijatelji su godinama. Tu skoro ispričao je da mu je žao što su mnoge njegove kolege za poslednjih 25 godina, čak i njegovi dugogodišnji divni prijatelji, novinari, ostali kratkih rukava, iako se iz petnih žila trudio da umilostivi Jovanku da ih primi. Svi su se neobavljena posla vraćali sa zaključane kapije Jovankine kuće. Jednom prilikom doputovali su novinari iz Mađarske rešeni da se sretnu sa najintrigantnijom udovicom socijalističkog lagera. Posle duže zvonjave i čekanja (kao i mi) otišli su ostavivši na kvaki zakačenu bocu sjajnog mađarskog vina, namenjenog nesuđenoj sagovornici. "Podsetio sam je na tu flašu vina!". "Da, obezbeđenje je odnelo na hemijsku analizu, a kada su se uverili da je bezopasno, doneli su mi ga...".

Dokaza za svaku od tvrdnji ima i nema. Tačno je, dakle, sve što neko kaže, ili izmisli. A činili smo sve što smo u godinama novinarskog života naučili ne bi li uspeli da jedini od svih novinara za deceniju i po govori za naše "Vesti". Govorili su nam njeni prijatelji, ili oni koji se samo tako predstavljaju, a mi smo beležili i slušali sve. Njen život, toga je i sama svesna, odavno ne pripada samo njoj. Htela ili ne. To šta joj se dešava, ili što joj rade, deo je i naših života i - naše budućnosti.

Ispovest jugoslovenske maršalice, sa kojom je Tito tri decenije delio radosti života, žene, to se niko i ne usuđuje da porekne, "koja je bila siva eminencija dedinjske bele rezidencije", koja je na potpuno isti, odmeren ali katkad i žustar, liderski način, istim glasom, rečima i tonom razgovarala sa sobaricama i generalima, predsednicima republičkih komiteja CK SKJ i kuvaricima, poštujući ih ili ne poštujući, zavisno od toga šta su zaslužili, prvi je najavio Vladimir Dedijer, akademik koji je slavu stekao upravo kao Titov biograf. Uz maršala Tita, svog muža, družila se sa stotinama predsednika, kraljica, filmskih diva, ali je slušala i Titova šaputanja sa Hruščovom, Naserom, Kenedijem, Kastrom... Dedijer je tvrdio da je Jovanka već napisala "sve što je imala važno da kaže", da je uspela da zavara čuvare Titovog dela, da je tekstove skrivala u veš mašini i tako ih spasila od policijske zaplene. Uspela je, a ona je žena koja mnogo zna, plašio je Dedijer mnoge, da svoje memoare prokrijumčari kod prijatelja u Indiji, da ih uruči pokojnoj Indiri Gandi, koja joj je obećala da će tamo biti prevedeni i objavljeni. Kada, zna se. Onda kada se memoari obično i objavljuju. Posle ovozemaljskog života.

Toliko o jednom periodu njenog života. Dedijer nije stigao da zapiše i onaj drugi, možda i važniji, tajnovitiji: dolazak na političku scenu i izrastanje porodice Milošević u "krojače sudbina" ne samo srpskog, već i svih naroda bivše SFRJ, o kome jedan od posetilaca veoma posećenog sajta Foruma B92, kaže: "Treba li i pominjati da bi Titova udovica, iako je u nekoj vrsti kućnog pritvora, možda mogla mnogo da kaže i pomogne i u osvetljavanju Slobinog dolaska na vlast.

Brionski plenum

Tek 1952, godinu dana posle gotovo tajnog venčanja, Jovanka je prvi put javnosti predstavljena kao Titova supruga, na svečanosti priređenoj u čast britanskog ministra inostranih poslova Entonija Idna. Tri godine kasnije, u maju, Jovanka odustaje od puta sa Titom po Indiji i polaže veliku maturu u gimnaziji na Banovom brdu. Pridružila mu se 1961. na afričkoj turneji. Pratila ih je brojna svita. Jedan od pratilaca Lazar Koliševski, protestovao je zbog svog tretmana. Tvrdio je da je on drugi čovek delegacije, a to su Brozovi okarakterisali kao puč. Rasplet se završio bez posledica, ali su čarku zapamtile obe strane. Godine 1964, prilikom posete predsednika Čehoslovačke Antona Novotnog i njegove žene Božane, ozbiljno su se sporečkale kume, Jovanka i Slavka Ranković. Ni muževi nisu uspeli da ih izmire. Godine 1966. dogodila se čuvena afera prisluškivanja i Brionski plenum, na kojem je Jovanka dežurala sa pištoljem plašeći se odmazde rankovićevaca. Tada je osuđena tajna policija Udba, a njen šef i idol Ranković je sklonjen.

GENERALOV ŠTIĆENIK
Slobodan Milošević je bio štićenik i favorit (o tome nam je svojevremeno za života veoma detaljno pričao i nedavno preminuli Dragoslav - Draža Marković) bolesno ambicioznog Titovog generala Nikole Ljubičića o kome bi Jovanka imala šta da kaže. Zaista je šteta što Jovanka Broz, zatočena ili izgnana čami u kućnom pritvoru. Ona je svedok jedne epohe. Rekosmo, nije poznata sudbina njenog dnevnika, ili više dnevnika... Možda bi Jovanka mogla da objasni i poreklo Mire Marković? Ko je ona uopšte? Kako je uspela da pridobije toliku moć u Srbiji? To ni Jovanki nije pošlo za rukom, jer Tito je bio državnik a ne papučić k'o Sloba".