Sitroen školovao srpskog majstora

Zanimljivo je da je Staniša 1966. godine u Pariz otišao kao turista. Posle 15 dana našao je posao u Sitroenu i odlučio da ostane, jer je u Srbiji bila beda, a kuće stare. Staniša nije bio završio gimnaziju u koju je pošao, jer ga je otac kao jedinca ostavio na imanju, a nije hteo da radi na građevini. Srećom, bilo je to, kako sam kaže, zlatno vreme, u kome je bilo puno fabrika, a malo radnika. Staniša je imao sreću da se zaposli da radi na mašinama.

Nenad u Salcburgu "Da je sreća da smo i mi otišli, sada ne bih muzla krave i radila od jutra do sutra. Pošto samo ja i svekar brinemo o stoci, ne mogu da odsustvujem nijedan dan, jer nema ko da muze krave. Eto, moja i Zoranova kćerka Marija prošle godine se udala za Nenada Adamovića, koji sa majkom Draganom živi u okolini Salcburga. Mislim da će njihova budućnost da bude bolja. Jedino što nam porodica više nije na okupu", kaže Jasmina.

- Bio sam dobar radnik. Francuzi to brzo uoče. Šef pogona, čiji je otac Rus, a majka Francuskinja, koji je mnogo voleo i cenio Srbe, pozvao me je dve godine pošto sam se zaposlio i rekao da izaberem koju ću školu učiti. Rekao sam mu da mi čitanje i pisanje teško pada. On je rekao da dobro obavljam svoj posao i da će me poslati na dvogodišnje školovanje za reglera. Tako je i bilo - seća se Staniša za "Vesti" i dodaje da je odmah dobio duplo veću platu.

Posle dve decenije rada, Staniša je rešio da se vrati u zavičaj jer nije želeo da njegova ćerka Ljiljana i sin Zoran budu stranci. Doduše, on je mislio da ostane mnogo kraće, ali je trebalo da sagradi kuću u Crkvencu i kupi njive i poljoprivredne mašine.

- Bogatstvu nema kraja. Što čovek ima više, želi još više. Ali, nema ničeg lepšeg od svoje kuće. Inostranstvo nam je donelo dobro, ali i loše. Sela su nam opustela. Ljudi imaju palate na nekoliko spratova koje zvrje prazne. I ja sam mogao da odvedem decu koja bi se tamo oženila i udala. Ali, ne bismo imali porodicu na okupu kao što je sada imamo - veli Staniša.